Bajden u poređenju sa prethodnicima

Bilo to tačno ili ne, predsednika SAD ponekad oslovljavaju kao “lider slobodnog sveta” i on zaista jeste jedan od najmoćnijih svetskih lidera. U poslednje 232 godine, većina predsednika bili su beli muškarci protestantske vere. Evo kako se novoizabrani predsednik Džo Bajden, koji preuzima položaj 20. januara, uklapa sa svojim prethodnicima.

Velika većina američkih predsednika došli su na položaj kao veterani, bilo da su služili u državnim paravojnim snagama ili Nacionalnoj gardi. Nekolicina njih bili su istaknuti vojni generali, među njima i Džordž Vašington, komandant Kontinentalne armije tokom Američke revolucije; Julisiz S. Grant, koji je komandovao snagama Unije za vreme Građanskog rata; i Dvajt D. Ajzenhauer, koji je predvodio Vojsku SAD tokom Drugog svetskog rata. Posle Građanskog rata, niz veterana, koji su se svi borili na strani Unije, služili su kao predsednici, dok je posle Prvog i Drugog svetskog rata usledio novi talas predsednika vojnih veterana. Međutim, taj trend se okončao u poslednjih nekoliko decenija, tako da većina predsednika s kraja prošlog veka na ovamo nikad nije služila u oružanim snagama, među njima Bil Klinton, Barak Obama, Donald Tramp i Džo Bajden.

Predstavnik u Kongresa veoma je popularna profesija za one koji imaju ambicije da postanu predsednici još od vremena Džejmsa Medisona sve do danas. Nešto više od polovine svih predsednika služili su u Kongresu, bilo u Predstavničkom domu, Senatu ili oba doma. Sedamnaest senatora postali su predsednici, među njima i Džo Bajden, ali samo trojica senatora su se direktno iz Senata preselila u Belu kuću: Voren G. Harding, Džon F. Kenedi i Barak Obama. Samo jedan kongresmen - Džejms Garfild - otišao je direktno iz Predstavničkog doma u Ovalnu kancelariju.

Osoba ima zakonsko pravo da se kandiduje za predsednika kada napuni 35 godina, ali najmlađi predsednici - koje su, pored njihovih političkih dostignuća, često slavili zbog mladosti i harizme - obično su preuzimali predsednički položaj u ranim 40-im godinama. Najmlađi od njih, “Tedi” Ruzvelt postao je predsednik sa 42 godine i bio je poznat po tome što je voleo da provodi vreme u prirodi. Džon F. Kenedi, koji je ušao u Belu kuću sa 43 godine, smatran je prestolonaslednikom glamurozne porodice političara. Stariji predsednici, kao što su bili Dvajt D. Ajzenhauer i Ronald Regan, kako neki misle, bili su više kao mudri lideri. Donald Tramp je 2017. sa 70 godina postao najstariji predsednik ikada u trenutku preuzimanja položaja. Tu titulu će sada preuzeti Džo Bajden, koji dolazi u Belu kuću kao 78-godišnjak. Vođenje slobodnog sveta može da doprinese bržem starenju; nekolicina predsednika koji su imali tamnu kosu kada su počeli, završili su svoje mandate u potpunosti sedi.

Ustav SAD zabranjuje da religija bude uslov za javni položaj, ali svi američki predsednici do sada su se izjašnjavali kao hrišćani, a svi osim dvojice bili su protestanti. Džo Bajden će biti tek drugi predsednik katolik posle Džona F. Kenedija. Nijedan predsednik nije bio jevrejske ili muslimanske veroispovesti, a nijedan od njih nije se javno deklarisao kao ateista, iako neki veruju da su Tomas Džeferson, Abraham Linkoln i Vilijam Hauard Taft bili agnostici ili ateisti. Bivši predsednički kandidat Berni Sanders, koji je izgubio od Bajdena u trci za nominaciju Demokratske stranke, mogao je da bude prvi predsednik jevrejskog porekla, da je pobedio.

Od 15 potpredsednika koji su postali predsednici, osmorica su preuzeli položaj zbog smrti predsednika, dok je jedan - Džerald Ford - postao vrhovni komandant posle ostavke predsednika - Ričarda Niksona. I dok se služenje na položaju potpredsednika uglavnom smatra prednošću u pokušaju da se pobedi na predsedničkim izborima, nekoliko nedavnih potpredsednika nisu uspeli da osvoje Belu kuću, među njima Al Gor, koji je bio potpredsednik Bilu Klintonu, i Volter Mondejl, koji je služio u administraciji Džima Kartera. Džo Bajden, koji je služio kao potpredsednik Baraka Obame, tek je drugi potpredsednik u istoriji koji je postao predsednik, a da je sačekao jedan mandat. Pre njega, to je pošlo za rukom samo Ričardu Niksonu, koji je služio kao potpredsednik Dvajtu D. Ajzenhaueru od 1953. do 1961, ali nije postao predsednik sve do 1968.

Uvreženo mišljenje je da su veće šanse da visoki, a ne niski ljudi postanu lideri i obogate se. Zaista, trojica muškaraca koji se smatraju možda najvažnijim američkim predsednicima - Džordž Vašington, Tomas Džeferson i Abraham Linkoln - su među najvišim predsednicima, a Linkoln je na vrhu te liste sa svojih 193 cm. Međutim, drugi američki predsednik Džon Adams bio je visok svega 170 cm i nalazi se pri dnu liste, ali se takođe slavi kao jedan od osnivača nacije. Mnogi od novijih predsednika su među najvišima, uključujući Donalda Trampa, Bila Klintona i Džordža Buša starijeg.

Većina američkih predsednika, čak i oni u prvim danima SAD, bili su obrazovaniji od običnih građana. Svi predsednici, sa izuzetkom njih 12, imaju univerzitetsku diplomu, uključujući sve predsednike od 1953. do danas. I dok su oni bez diplome u manjini, među njima su i dvojica možda najviše slavljenih američkih lidera - Džordž Vašington i Abraham Linkoln. Vašington je na Koledžu Vilijam i Meri u Vilijamsburgu položio za geodetsku dozvolu, ali nije završio četvorogodišnje studije, dok Linkoln nikad nije ni studirao na univerzitetu.

Samo jedan predsednik u istoriji ima doktorsku disertaciju - Vudro Vilson, koji je pre ulaska u Belu kuću bio i predsednik Prinston univerziteta. Nekoliko predsednika imali su diplome pravnika, među njima i neki od poslednjih - Džo Bajden, Barak Obama i Bil Klinton. Mnogi od prvih predsednika takođe su proučavali pravo i bavili se advokaturom, ali je u to vreme za to je bilo dovoljno da imate praksu i iskustvo, diploma nije bila neophodna.

Prema Advokatskoj komori SAD, 27 predsednika bili su pravnici, baš kao i poslednji među njima Džo Bajden. Udruženje navodi da su čak osmorica predsednika zastupali slučaj pred Vrhovnim sudom, bilo pre ili po završetku svog mandata - Džon Kvinsi Adams, Džejms Polk, Abraham Linkoln, Džejms Garfild, Grover Klivlend, Vilijam Hauard Taft, Bendžamin Harison i Ričard Nikson. Taft je jedini predsednik koji je bio sudija Vrhovnog suda, što se dogodilo posle njegovog mandata u Beloj kući. Adams je takođe bio nominovan i potvrđen za sudiju Vrhovnog suda, ali je odbio položaj, rekavši: “Suviše sam pristrasan da bih bio sudija”.

Od 1861. do 1909. većina predsednika imali su brkove i/ili bradu, koji su bili popularni u SAD dok su se dešavale velike promene: Industrijska revolucija, Građanski rat, okončanje ropstva i ženska emancipacija. Kao odgovor na to, muška moda počela je da naglasava “muškost”. Brkovi i brada postali su još jedan način da se pokažu snaga i moć. Abraham Linkoln, prvi predsednik sa bradom, navodno ju je pustio da izraste tokom predsedničke kamapanje 1860, kada mu je to predložila 11-godišnja devojčica, rekavši mu da bi brižne bore koje je imao, mogle da odvrate neke od glasača, koji bi inače glasali za njega. Brkovi i brada prestali su da budu u modi početkom 20. veka, pojavom nove klase obrazovanijih profesionalaca, u okviru koje je trebalo da muškarci budu lepo obrijani, što je postala norma i u političkom svetu, i zadražala se sve do danas.